Osnov dolaska na vlast većine savremenih diktatora je bilo nezadovoljstvo naroda tadašnjim režimom kombinovano sa zloupotrebom aparata sile radi ostanka na vlasti. Tj. održanje na vlasti je moguće ili podrškom naroda ili zloupotrebom raznih aparata kao što su vojni, ekonomski ili medijski instrumenti. Ako uz ovo još dodamo veliku nacionalnu propagandu neutemeljenu u realnim uspesima vlastodržaca (kao što je ekonomski prosperitet ili razvoj građanskih sloboda) ostaje kao realna podrška samo aparat sile i prinude. Egipat je u ovom slučaju jedan od tipičnih primera:
- Hosni Mubarak je diktator koji se na vlasti održava kombinacijom vanrednog stanja, lažiranih izbora i referenduma od 1981.
- Kontrola u Egiptu je bila apsolutna sa ugrožavanjem sloboda govora, medija, telekomukiacija čak i kretanja (npr. oko jednog kilometra od rezidencije predsednika je zabranjeno kretanje).
- Vladavini pomaže ogroman represivni aparat koji se sastoji od raznih javnih i tajnih policija uključujući i parapolicijske grupe i organizacije.
Vlast u Egiptu je pokušala da novim opresivnim merama suzbije i ove demonstracije. Blokirani su svi mediji (čak i inostrani kao Al Jazeera), telekomunikacije u delovima grada ili celim gradovima gde se dešavaju protesti, internet je blokiran, uvedeni su policijski časovi sa zabranom kretanja, uhapšene stotine ljudi. Pored toga je podstrekivan haos i organizovane pljačke, napadi i nasilje (mnogi izveštaji pokazuju da su pljačkaši i nasilnici imali policijske identifikacije). Ove demonstracije su poptuno organizovane preko interneta i incijalne grupe demonstranata su se okupile na osnovu poziva sa facebook grupa i drugih mreža.
Odgovor naroda se sastoji od omasovljenja demonstracija, solidarisanja, samoorganizovanja i građanske neposlušnosti. Od trenutka kad je ukinut interenet broj ljudi na Tahrir skveru se popoeo sa 200.000 na 2.000.000. Optimističke procene pokazuju da na protestima učestvuje preko 8 miliona ljudi.
Kroz svoj rad na razvoju prava na prigovor savesti sam došao u kontakt sa Maikel Nabil Sanadom, osnivačem pokreta koji se bavi ukidanjem vojne obaveze u Egiptu. Nakon višednevnog pokušavanja da razgovaram sa njim, uspeo sam u tome 01.02. oko 21 čas, kada je komunikacija sa Egiptom bila omogućena.
Maikel Nabil Sanad je osnivač pokreta "NE vojnoj obavezi". Član je liberalne partije. Bio je aktivan i u partiji demokratskog fronta, “Egipat - moja domovina”, El - Ghad partiji. Bio je uhapšen nekoliko puta tokom svog aktivizma. Proglasio se prigovaračem savesti u 2010 godini i svoje pismo o odbijanju vojne obaveze predao ministarstvu odbrane, vojnim vlastima i institucijama koje štite ljudska i građanska prava u Egiptu.
Iz razgovora sa Maikelom sam saznao nekoliko stvari na koje bi protestanti želeli da ukažu.
Prvo što žele da ode u svet je da poruka da demonstracije nisu organizovane od strane "Muslimanske braće" niti bilo koje druge verske organizacije. Muslimanska braća su izvikana na demonstracijama jer nisu podržali proteste od početka.
Razne partije i pokreti traže građansku, sekularnu i demokratsku vlast.
U demonstracijama učestvuju i muslimanske i hrišćanske organizacije. Oni bi želeli što masovniju podršku od svih naroda sveta i pozivaju na demonstracije ispred Egipatskih ambasada.
Kad sam ga pitao da li želi da pobegne iz zemlje ne bi li bio sigurniji, rekao je izričito NE, naglašavajući odgovornost i solidarnost sa ljudima koji su sa njim došli u Kairo.
Pored prisutnog straha atmosfera je pozitivna i svi su željni da istraju do kraja u nenasilnim demonstracijama dok Mubarak ne ode sa vlasti.
Jedan mladi par se venčao u masi među demonstrantima.
Demonstranti su zauzeli četiri vojna tenka i sprečili ih da dođu blizu Tahrir skvera.
Vojska i policija je blizu, ali ne interveniše u delovima najvećih protesta.
Petar Milićević je direktor razvoja Evropskog biroa za prigovor savesti u Briselu www.ebco-beoc.eu i jedan od osnivača NVO "Evropa nema alternativu". Predstavnici ove organizacije su 2009 imali sastanak, razgovor i držali predavanje na temu organizacije protesta i vođenja kampanje predstavnicima nekoliko egipatskih organizacija kao što su Omladinski pokret “6. april” ili “Centar za pravdu u pravosuđu” (Center for right in justice).
Нема коментара:
Постави коментар